Ako ste Beograđanin onda ste bar jednom prošetali Tašom, sedeli u restoranu “Šansa” ili pratili sportski događaj na tribinama Tašmajdana. Da li ste znali da se u tom trenutku nekoliko metara ispod vas nalazi pećina stara hiljadama godina? Park Tašmajdan nalazi se u samom srcu srpske prestonice, između ulica Takovske, Ilije Garašanina, Beogradske i Bulevara kralja Aleksandra. “Taš” i “majdan” su turske reči za rudnik i kamen, pa naziv ovog mesta u prevodu znači “kamenolom”.
Po jednom starom svedočenju “može se slobodno reći da su u Beogradu sva stara zdanja ozidana ovim ovde vađenim kamenom“, ali Tašmajdan je značajan i, pomalo misteriozan, i iz drugih razloga – upravo ovde, ispod omiljenog parka hiljada Beograđana, nalazi se najpoznatija prestonička pećina. Tašmajdanska pećina sastoji se od 3 dela – antički rudnik, nemačko sklonište i prirodna pećina.
Za vreme Rimljana iz pećine je vađen kamen koji je služio za gradnju antičkih kuća, palata, sarkofaga, grobnica, hramova, vodovoda… Za vreme Turaka, ova pećina je bila poznatija kao “šalitrena pećina”. Dobila je taj naziv zbog izuzetno kvalitetne šalitre od koje se pravio barut. Tokom 19. veka mesto je služilo kao sklonište od turskih i austro-ugarskih topova. Glavni ulaz u ovaj deo pećine nalazi se kod zgrade RTS-a.
Drugi deo pećine je tzv. “Lerova pećina”, sklonište nekadašnjeg Vermahtovog generala i inicijatora šestoaprilskog bombardovanja Jugoslavije, Aleksandera fon Lera. Po nekim procenama u ovom delu moglo je da boravi 1000 ljudi. Sklonište je imalo dovoljno vode i hrane da je moglo da prehranjuje vojnike narednih 6 meseci. Priča se da je ovde Gestapo zatvarao najozloglašenije zatvorenike.
Treći deo kompleksa predstavlja prirodnu pećinu smeštenu ispod restorana “Šansa”. Ona se pominje i u spisima austrougarskog putopisca Feliksa Kanica koji je u Srbiji boravio između 1860. i 1864. godine.
Ostale prostorije ovog zamršenog kompleksa raspoređene su nasumično ispod samog bazena i Tašmajdanskog parka. Ulaz u njih je zabranjen. Neki od hodnika su posle Drugog svetskog rata zazidani zbog bezbednosti, jer se strahovalo da su minirani. Zanimljivo je da Fon Ler nije uhvaćen u svom pećinskom skloništu već u Sloveniji, ali ostaje tajna kojim putem je tamo prebegao. Jedni navode podzemne kanale koji kreću baš odavde, drugi tvrde je otišao preko Zemuna.
Istraživanja ovih pećina stala su 1994. godine. Nadamo se da će se u narednim godinama moći obezbediti značajna finansijska sredstva koja se neophodna da bi Tašmajdanska pećina zadovoljila sve bezbednosne aspekte za prihvatanje turista. Do tada, Tašmajdanska pećina ostaje jedno od najmističnijih delova Beograda i večita inspiracija zaljubljenika u drevne tajne srpske prestonice.
