Na prvi pogled, Tašmajdan je danas mesto mira. Deca se igraju, ljudi šetaju, sportisti treniraju, a park je ispunjen životom. Međutim, pre više od osam decenija ovde su se umesto dečje graje čule sirene za vazdušnu opasnost, eksplozije bombi i jauci ranjenih. Malo je poznato da je upravo Tašmajdan tog dana spasio živote hiljadama Beograđana.

Jutro koje je promenilo Beograd

Bilo je nedeljno jutro, 6. aprila 1941. godine, oko 6.30 časova. Bez prethodne objave rata, avioni nemačkog Luftvafea započeli su operaciju „Kazna“ (Unternehmen Strafgericht), masovno bombardovanje Beograda po naređenju Adolfa Hitlera.

Napad je bio odgovor na događaje od 27. marta, kada je u Beogradu izvršen vojni puč i oborena vlada koja je pristupila Trojnom paktu. Hitler je odlučio da glavni grad Kraljevine Jugoslavije bude brutalno kažnjen.

Tokom nekoliko dana bombardovanja na grad su bačene stotine tona eksplozivnih i zapaljivih bombi. Uništene su čitave gradske četvrti, teško su oštećene bolnice, škole, železnička infrastruktura i brojne državne ustanove. Najveći kulturni gubitak bilo je uništenje Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu, u kojoj je izgoreo neprocenjiv deo srpske kulturne baštine.

Trka ka Tašmajdanu

Dok su bombe padale na grad, hiljade ljudi pokušavale su da pronađu bilo kakav zaklon.

Jedno od najsigurnijih mesta bile su upravo tašmajdanske pećine. Duboko ispod zemlje nalazile su se ogromne galerije nekadašnjeg kamenoloma, zaštićene debelim slojevima krečnjaka. Mnogi Beograđani već su znali za njih i čim su se oglasile sirene krenuli su prema ulazima u podzemlje.

U pećinama nije bilo udobnosti. Vladali su vlaga, hladnoća i potpuni mrak. Ljudi su sedeli na kamenu, stiskajući jedni druge dok su se iznad njihovih glava čule detonacije koje su potresale čitav grad.

Roditelji su pokušavali da umire decu, stariji su se molili, a svaki novi prasak značio je da je još jedna bomba pala na Beograd.

Grad koji je nestajao iznad njihovih glava

Dok su ljudi čekali u podzemlju, iznad njih odvijala se jedna od najvećih tragedija u istoriji Beograda.

Procenjuje se da je u aprilskom bombardovanju poginulo nekoliko hiljada civila, dok je veliki deo centra grada pretvoren u ruševine. Hiljade zgrada bile su uništene ili teško oštećene, a požari su danima gutali pojedine delove prestonice.

Za mnoge porodice koje su se nalazile u tašmajdanskim pećinama upravo je taj podzemni prostor značio razliku između života i smrti.

Podzemlje koje je dobilo novu ulogu

Tašmajdanske galerije vekovima su menjale svoju namenu.

Najpre su nastale kao kamenolom iz kog je vađen krečnjak za izgradnju Beograda. Kasnije su služile za skladištenje leda, u njima su živeli najsiromašniji stanovnici grada, a tokom ratova pretvarane su u skloništa.

U Drugom svetskom ratu pojedine delove pećina koristila je i nemačka vojska. U podzemlju su uređeni komandni prostori, uvedena električna energija, ventilacija i telefonske veze, pa je deo kompleksa pretvoren u rezervno komandno mesto. Danas su ostaci tih prostorija i dalje sačuvani u pojedinim delovima podzemlja.

Mesto koje je čuvalo nadu

Možda je upravo u tome najveća simbolika Tašmajdana.

Pre petnaest miliona godina ovde je bilo more. Kasnije je nastao kamenolom iz kojeg je izgrađen veliki deo Beograda. A onda su iste te pećine, nastale ljudskim radom, u jednom od najmračnijih dana istorije grada postale utočište njegovim stanovnicima.

One tog 6. aprila nisu gradile nove zgrade.

Gradile su nešto mnogo važnije – mogućnost da hiljade ljudi dočekaju novo jutro.

Zato Tašmajdan nije samo park niti samo geološki lokalitet. On je mesto na kome se prepliću milioni godina prirodne istorije i najdramatičniji trenuci ljudske sudbine. Kada danas prolazite njegovim stazama, teško je zamisliti da su upravo ispod njih, u tišini kamenih galerija, čitave porodice čekale da prestane jedno od najstrašnijih bombardovanja koje je Beograd ikada doživeo.